O njemu je snimljen film:Od beskućnika do milionera! Ovo je njegova priča

U vrijeme dok je sa sinčićem spavao na podu javnog toaleta u San Francisku, Kris Gardner nije mogao ni da sanja da će njegova životna priča biti ovjekovečena u holivudskom filmu.

Osamdesetih godina prošlog vijeka Gardner i njegov sin od dvije-tri godine, godinu dana nisu imali krov nad glavom.

U brokerskoj kompaniji u koju je primljen na praksu imao je tako mala primanja da nije mogao da sakupi novac za depozit neophodan da bi iznajmio stan. Tako su 27-godišnji otac i njegov sin spavali gdje god su stigli.

Osim u javnom WC-u na železničkoj stanici, spavali su u parkovima, u crkvenom svratištu, ili ispod njegovog radnog stola na poslu, nakon što bi svi zaposleni otišli. Hranili su se u javnim kuhinjama, a od ono malo novca koji je imao plaćao je jaslice da bi mogao da radi.

Uprkos teškoćama, bio je veoma uspešan na poslu, pa mu je kompanija “Din Viter Rejnolds” (DVR) ponudila stalan posao.

Najzad je mogao da iznajmi stan, a njegova karijera je vrtoglavo napredovala, tako da je 1987. otvorio vlastitu investicionu kompaniju “Gardner rič”. Danas ima 62 godine, a njegovo bogatstvo se procijenjuje na 60 miliona dolara.

Putuje po svetu kao motivacioni govornik i sponzoriše dobrotvorne organizacije za pomoć beskućnicima i grupe koje se bore protiv nasilja prema ženama.

S obzirom na njegovo teško djetinjstvo i činjenicu da je bio u zatvoru neposredno prije nego što se zaposlio u DVR, nije ni čudo da se Holivud zainteresovao za njegovu životnu priču. Prema njegovoj autobiografiji “Potraga za srećom” (Pursuit of Happyness) snimljen je istoimeni film, koji je premijerno prikazan 2006. Vil Smit, koji u filmu igra Gardnera, nominovan je za “Oskara” za najbolju mušku ulogu.

Uprkos teškom detinjstvu, Gardner kaže da “ništa ne bi mijenjao” u životu.
“Preživio sam patnju kao dijete kako moja djeca to ne bi morala. Imao sam pet godina kada sam odlučio da će moja deca znati ko im je otac. Sve ostalo što mi se događalo u životu posledica je mojih ispravnih odluka”.

Rođen u Milvokiju (Viskonsin), Gardner nikada nije upoznao oca. Umesto toga, rastao je u siromaštvu s majkom Beti Džin i očuhom koji je bio alkoholičar i nasilnik. Neko vrijeme je živeo u hraniteljskoj porodici nakon što je majka iz očaja pokušala da ubije partnera.

Uprkos svemu, majka mu je bila inspiracija. Bila je jedna od onih staromodnih majki koje ti svakodnevno ponavljaju: ‘Sine, možeš da radiš i budeš šta god želiš.’ I ja sam joj sto posto povjerovao.”

Jednom prilikom dok je gledao košarkašku utakmicu na televiziji Kris je komentarisao da će jedan od igrača zaraditi milion dolara.

“Majka mi je rekla: ‘Sine, jednoga dana ćeš i ti zaraditi milion dolara.’ Sve dok to nije izgovorila, tako nešto mi nikada nije palo na pamet”, kaže on.

Po završetku srednje škole, Gardner je četiri godine služio u Američkoj ratnoj mornarici. Posle otpusta iz vojske 1974. godine preselio se u San Francisko, gde je prodavao medicinsku opremu. Ključni događaj u njegovom životu bilo je upoznavanje s čovjekom koji je imao crveni “ferari”. Gardner ga je pitao čime se bavi, a on mu je rekao da je broker na berzi.

Gardner je izrazio želju da se se i on uključi u taj posao. Kad su se ponovo sreli, Bob Bridžiz mu je organizovao razgovor za obuku u DVR. Međutim, neposredno pre zakazanog intervjua, Gardner je uhapšen zato što nije plaćao kazne za parkiranje. Ipak je uspio da ode na razgovor, ali je bio u odjeći koju je nosio kada je uhapšen, patikama i prsluku. Zahvaljujući snažnoj motivisanosti i entuzijazmu dobio je posao, uprkos neurednom izgledu.

“Izabrao sam i prigrlio svijetlo”

Šest godina nakon snimanja filma, Gardneru se 2012. život još jednom promijenio, kada mu je žena umrla od raka u 55. godini života. To ga je natjeralo da se zapita šta zaista želi da radi u životu i posle trideset veoma uspešnih godina u oblasti finansija odlučio je da se bavi nečim sasvim drugim.

“U jednom od naših poslednjih razgovora, supruga mi je rekla: ‘Sada kad vidiš koliko život može biti kratak, šta nameravaš da uradiš sa ostatkom svog života?’

Gardner je shvatio da više ne želi da se bavi investicionim bankarstvom i okrenuo se nečem sasvim drugom: motivacionim govorima i pisanju.

Danas 200 dana godišnje putuje po svijetu i govori pred punim salama u više od 50 zemalja. Gardner ne vjeruje u teoriju da smo svi mi proizvod okruženja u kome smo rasli kao deca.

“Prema toj teoriji, trebalo je da postanem alkoholičar, da tučem ženu, zlostavljam dijete, da budem potpuni gubitnik.”
On je, međutim, donosio ispravne odluke zahvaljujući majčinoj ljubavi i pomoći drugih ljudi.
“Izabrao sam i prigrlio svetlo koje su mi dali majka i drugi ljudi s kojima ne dijelim ni jednu kapljicu krvi.”