Uovo doba koje je Bregović zvao „doba otkazanih letova“, a mi ga možemo nazvati i dobom straha ili dobom preterivanja, jer kao da je samo višak svega postao dovoljan, čovek nikada nije bio nesrećniji… „Minut uživanja nigde nije skuplji nego na Balkanu“, tvrdi jedna moja prijateljica. I to je istina.
Najstresnije doba postalo je doba praznika. I praznici su postali poziv na nagomilavanje. Za jednu Novu godinu, dečaka mojih prijatelja obasuli su silnim poklonima, sve one prustovske bele tetke, ujne, susedi, rođaci. Pitali su ga šta mu se najviše dopada. Tužno je odgovorio: ,,Ne znam. Ima toliko toga“. A Bog je u detaljima. Uživanje je tu negde svuda oko nas, sa svojim tajnim pravilima, jednostavnim i tako lekovitim i dragocenim. Naravno da je novac neophodan. Ali, naravno da najbolje stvari jesu, tako često, besplatne. U Americi su me pitali – kako je to živeti u delu sveta koji je često na naslovnim stranicama baš zbog krize… Iskreno sam odgovorila da društvo može biti u krizi, ali da pojedinac i ne mora. Pitali su me kako nam izgledaju letovanja. Meni jednostavno, odgovorila sam. Na pustim plažama čitam stare knjige među starim prijateljima, pijem uveče lokalna vina i jedem po polupraznim tavernama uvek osvetljenim samo malim svećama, gde su stolovi izneti na pesak plaža… Puštam moru da mi preplavi misli, snove, kompletnu poetičku memoriju. Šum vetra u gustom aromatu mediteranskog bilja, dovoljan je razlog da osetim priliv sreće.
Stižu nam praznici, ti retki momenti kada se može predahnuti. „Život je gozba, ili pij ili idi“, pisao je Erazmo Roterdamski. Dakle, u doba praznika, učlanite se u najlepšu partiju na svetu, partiju hedonista. Osnivač hedonizma, Epikur, jednom je napisao pismo: „Prijatelju moj, dođi mi u posetu, tako se dugo nismo videli. I ponesi jedno parče sira, da se nauživamo.“ Dakle, one prepune trpeze samo su izazov za oči. Duša negde u nama ćuti. Prazna. Praznici su prilika da u nama budu srećni i dete i duh i duša i srce. To su retki, dragoceni, ukradeni gutljaji vremena, koje još uvek, uprkos svemu i svima, valja da pripada samo nama. Šta god da nam je tokom godine pohodilo život, koliko god da nas je sustizao, prestizao i pobeđivao život, doba praznika je doba kada, napokon, imamo vremena i predaha, vreme kada nam se na mala vrata opet vraćaju ljubav, vera i nada, nada da je nemoguće moguće, da je pred nama drugi, lepši, bolji, puniji život.
JEDNOSTAVNOST
Pesnici svaki dolazak Nove godine slave u stihovima. „Nova godina, raduj se – živećeš iznova“, stihovi su koje pamtim iz rane mladosti. Ovo su momenti za vežbanje jednostavnosti. Jedna flota pahulja, vedrih, krupnih kao pčele, miris jednostavnog kolača koji se peče, dubok dah vetra u granju vlažnom, crnom i okićenom nevidljivom Božijom rukom – sitnim biserjem kapi vode, povodi su da osetite da je u vaš život hrupio Bog koji nas gleda iz detinjih očiju, odaziva nam se iz glatkih, mlečnih tela ljubavnika, stanuje u našoj žudnji. Ako želite da zauvek budete srećni, razbolite se od neke strasti. Ona će biti hrana za samu suštinu vašeg bića.
Najlepše su o jednostavnosti pevali stari japanski pesnici, ukazujući nam da je prvi sneg pao tek da bi pognuo lišće zelenkade ili da flote pahuljica što pokrivaju zemlju, pozivaju da ih gledamo sve dok ne posrnemo. U doba praznika, ima onih skrivenih minuta kada se još možemo nadati onom tvrdoglavom nadom, „jer jedino ona zna da čeka“. Tiho održavanje plamena nade u nama lekovito je. „Jer kad nada umre, počinje kletva“, pisao je u dnevnicima Leonardo da Vinči. Svakidašnjica je najčešće nepodnošljiva jer je u nju natrpano toliko toga i praznici su zato prilika da zaronimo do dna u suštinu egzistencije – da obnovimo muzikalni dijalog sa onim krilatim i ranjivim i još živim u nama – dušom. Čovek mora naći mesta za momente poezije čula, kada ponovo možemo da vidimo muziku i čujemo predele, kao i da dopustimo srcu da opet bude ona vatra u nama koju niko nema sposobnost da utrne. Doba je nove revolucije – odustanka od zavisnosti od nagomilavanja, vreme je da u svemu velikom vidite malo, dragoceno, sićušno, dragulj… Lepota je jednostavna, sveprisutna i ima je toliko da se ne može potrošiti, pisao je jednom Milorad Pavić. Još jedno božansko biće u mom životu. Sećanje na njega i naše zajedničko druženje, ovaj dan čini posebnim praznikom. Jer ruski pesnici znali su istinu: ,,U svakom danu zapreten je praznik“. I genijalno je u jednostavnom.
PČELAR
Jednu od najlepših prazničnih vizija o Bogu čovečanstvo duguje Beli Hamvašu. „Sanjao sam: Rano jutro. Našao sam se u zatvorenom prostoru, i znam da je pčelinjak, ali i radionica. Upravo sviće i jedan čovek radi nešto uz sto pored prozora. Stoji okrenut profilom, lice mu ne vidim jasno. Ali kako se kreće, gleda, podiže ruku, naročito kako drži glavu, a pogotovo što je tu, neposredno znam da je pčelar. On. Pruža ruku i otvara prozor. Ispred okna su se okupila bezbojna, nežna, staklasta, ali beskrajno meka, osetljiva specificna leteća bića, načinjena od pihtijaste materije. Veličine pogačice, imaju po dva krila, poluleptiri, poluptice, bešumno uleću u sobu. Znam da su to duše. Novoprispele duše ulaze u košnice. Vidljivo je koliko su umorne… A On ih posmatra s onom neopisivom i beskrajnom strpljivošću i dobrotom, što upravo jeste On… Pčelar uzima u ruku dušu izvađenu iz košnice. Jadnica, dahce obeznanjena, prilično je kaljava, izgleda da je duša iz modernog doba. Pčelar dugo gleda, vrti glavom, na kraju kaže: ,,Jadnice, uskoro treba da se vratiš, jer će stići vreme, a još uvek si tako zbunjena? Kada ćeš se konačno očistiti?“ Potom pažljivo vraća dušu u košnicu i zatvara je.
Trenutak je da pustimo prošlosti da bude prošlost i da počnemo da ljubimo sa slutnjom u duši, slutnjom da nam sleduje novi svet, život koji ćemo sami stvarati i ispisivati kao roman barokno bogat događajima, život u kome je prvi zakon sveta apokalipsa lepote jednostavnosti u svakom vidu i obliku. Svako ljudsko biće muči isto ono što je mučilo i Borhesa: jesmo li mi samo slova u božijoj knjizi ili reči koje on izgovara? Ili ono o čemu on želi da ćuti? Svaki naš pokret i svaka naša misao sačinjava ili ne sačinjava pravu prazničnu molitvu, „tu prosforu umešanu od suza i srca“. „Najvažnijom hranom čovekovom smatram molitvu“, kaže Vladeta Jerotić. Svetootačko predanje o tome kaže: „Istinski plod naše duše nije smišljena reč, niti beseda koju smo brižljivo pripremili i doterali. Naš plod je ona reč koja izleti, koju nekontrolisano izgovaramo – ona koja izvire iz suviška srca.“ Ova se misao kasnije ponovo objavljivala u filozofiji na drugi način, kao ideja „večitog vraćanja istog“. Sveta Tereza tvrdila je da vidi kako duše veju kao sneg, propadajući u pakao.
I vreme praznika upravo je vreme kada ljudi izlaze iz svoje uobičajene uloge i postaju – drugo. Nečija tamna košulja, bačena preko krila noći po kojoj se pene oblaci, postaje jedro kojim će možda doploviti nova nada, ukusi poljubaca postaju ukusi snega, česnice, negašenog kreča i neugasive žedi. Nebo postaje ogromno pismo po kome slova-oblaci prenose poruke. Jer patnja kao da ispunjava sve. Praznički mir možemo pronaći samo ako pobegnemo u sebe…
MATERIJA
Veče je praznično, molsko i trošno, lišeno simfonijske girlande lišća i cvetova. Mislim na Maljeviča: beli zidovi u tamnom trouglu pazušja noći. Grad drhti odeven u malo sna, malo srme i malo sjaja. U četiri izjutra izlazim na ulice. Zora ima duboko, tamno grlo. U njemu sija Vega, muzikalna zvezda. Na trgovima, u potpunom, hipnotičkom snu, grad tone u ono što je Hamvaš zvao praznična „anatomija zanosa“. Minuli vek bio je vek u kome su stvari počele da poseduju ljude. Materija je pobedila i počela svoj siv, snažan i sumoran pohod. Ne na naše živote, oni nikada i nisu bili naši, već na nešto mnogo dublje – na smisao. Život posvećen materiji i materijalnom jeste život okrenut protiv egzistencije kao takve, zato što je to život lišen tajnog i tajne, osnovne supstancije koja nas drži u koegzistenciji sa metafizičkim. Ipak, postoje blagi dani nade, vere i tihe, biljurne lepote – praznični dani. I čovek zatvoren u logoru, i onaj iza rešetaka, i onaj u dvoru, i onaj u bludnoj kući, svi imaju nešto istovetno, istokrvno u svome srcu – nadu. Ta nada trag je svevidećeg, i svečulnog u nama. Jer, svejedno je ispod koje smo kupole krštavani. Svi se mi rađamo sa živom dušom u grudima. To je ona ustreptalost i okean ushićenja koji vidimo u očima dece. Kasnije, ljudi se razlikuju samo po jednome – jesu li Boga u sebi ubili ili su mu poklonili, poštedeli život. A njega može ubiti samo naša ruka – svojim delima.
U dane praznika cela se planeta pretvara u nežnu, blagu i zaljuljanu molitvenu simfoniju. Pahulje sačinjene od najfinijeg srebra i vodene svetlosti nadi su u čast. Drveće koje obnoć, tokom čitavog decembra, govori psalme – detetu u čoveku je okrenuto. Nebesa što pred zoru skidaju svih svojih devet velova i beskrajno povrediva ležu na reku, sve to čine rođenju novog vremena za ljubav.
U Grčkoj sam. U crkvama lica zlatno lelujaju i sijaju kao ikone, a sveće suze strasno, meko i vrelo. (Plamen se klanja ka istoku, tamo gde se nazire čežnje lik). Ako bočno ispružimo i ravno podignemo ruke, naša tela formiraju krst. Čitava Evropa u doba praznika biva raskošno osvetljena. Taj spoljašnji plamen je skriveni i neuspeli pokušaj da se izazove razgorevanje onog unutarnjeg, koji dogoreva. Ipak, nikakve iluminacije na svetu, ma kako raskošne i maštovite bile, nikada nisu imale u sebi ni tračak unutarnjeg čuda, koje se u nama dosađuje. Čuda vole skrivene kutke, tamu i tišinu. Strahotna lepota sveta je i u tome što on nikada nije dovršen (o tome je pisao i Sergej Bulgakov). U antičkoj Grčkoj bilo je mudraca koji su tvrdili da vreme ide unazad i da se mi na Zemlju odnekud vraćamo. Pitam se iz čijeg naručja dolazimo.